Vladimir Kolarić

Odbrana umetnosti

четвртак, 15. децембар 2016.

IRENA LUKŠIĆ: Berlin-Pariz (2016)

Pisati literaturu zasnovanu na literaturi je dosadno kada to, avaj prečesto, rade mediokriteti, a može biti uzvudljivo kada pišu oni za koje je literatura i za koje je pisanje živa stvar, i koji pisanje i literaturu vole. Koji takođe vole one o kojima ili po kojima pišu, pa je to onda čin dijaloga, ukidanja tih prostorno-vremenskih granica, granica svetova, preuzimanje neke druge logike, poetske logike umesto logike stvarnog, za čime svi toliko žudimo, nazivajući je – ako smo poetskom skloni – slobodom.

Nabokov je pisao o majmunu koji je kad je naučio da slika najpre naslikao rešetke svog kaveza, pa svi nekako kad pišemo, oscrtavamo granice sveta, ponekad i granice reči, kako bi se one nekako rastvorile i umesto kaveza postale put.

A Nabokov svakako jeste neko ko povezuje svetove, ne samo kulture i jezičke (Rusija-Evropa-Amerika) već i stvarno-imaginarno, fikšn-fekšn, kombinatorika-poetika-estetika, matematika-poezija, i slično.

A zanimljiva je i Irina Kunjina Aleksander, jedna od najzanimljivijih ličnosti ne samo rusko-emigrantskog i ne samo bivše-jugoslovenskog dvadesetog veka, čiji buran život, ali i mnoge nepoznanice iz biografije, otvaraju ogroman i primamljiv prostor za fikcionalizaciju i fikšn-fekšn poigravanje.

A najveća ekspertkinja za ovu spisateljicu, prevoditeljku, društveno-političku delatnicu najšireg opsega koja je ostavila trag širom, uglavnom zapadnog, sveta, vodeća hrvatska rusistkinja Irena Lukšić, u svom romanu “Berlin-Pariz” (Disput, Zagreb, 2016) učinila je upravo to, ukrštajući i fikcionalizujući u ovom “rimejku Nabokovljeve pripovetke Slučajnost” sudbine Nabokova i Irine Kunjine Aleksander, i to unutar jednog kultivisanog i narativno preglednog teksta, koji nimalo ne zaudara na staru hartiju i intelektualnost-literarnost akademskog kiča.

Još je i Cvetajeva tu, da svojim rečima-viđenjima kao čekićima probija okove stvarnosti, piše, govori i dopisuje se sa imperativim da tada “moraš prekinuti vezu sa životom i preseliti se na drugu stranu… onkraj stvarnosti… pisma se ne pišu našom voljom…. ona nastaju u snu… sva moja pisma su nestvarna, napisana negdje drugdje”; jer ona ne može drugačije, sve drugo bi bilo ne prosto ništa, nego gore od ništa, nepotrebno đubrište reči koje zagušuje svet, prečesto se nazivajući umetnošću i (visokom) kulturom, stešnjujući nas i zaklanjajući od sebe samih.

A zato reči, citate, reference (jer i drugi su tu, Krleža na primer) pretvarati u prozore, ispunjene svetlošću, ne ukidajući ih, jer se to i pored najbolje volje ne može, i ne sme, jer u “varvarstvu koje je smrt stila i jezika”, kako kaže Radomir Konstantinović, dakle smrt reči i oblika. ali i smrt “nas” – ličnosti, ni u šali nema ničeg privlačnog: Ono je samo smrt i ukinuće a ne oživotvoravajući priliv energije za utrnulo i učmalo telo bilo kog od “starih svetova”, kako bi to neki, a sve u ime očuvanja “kulture i civilizacije”, želeli da nam podmetnu.

Egipćani su verovali da je svaki svet samo prepis starog, i stoga je jedan svet dovoljan, ali on samim tim upućuje na druge svetove, on je njihova šifra, palimpsest, obrazac, hardver-softver, šta god. Ispitujući tekstove mi ispitujemo svetove, a ko smo mi da ispitujemo svetove? Ali ipak, moramo verovati, ako i u šta verujemo, da to nije obavezno zaludna rabota, ne ako je prosvetljena, ako zna šta je takst i šta je reč i, u krajnjoj liniji, šta je svet.

Sve su to, pa i sva ta literatura, samo dijalozi, opštenja, te tajanstvene veze među ljudima svih vremena, podneblja i običaja, tajanstveni svetlosni kanali među ljudima, kojima pilotiraju hrabri, živi i zaljubljeni. Literatura te kanale otvara ili ih zagušuje, u zavisnosti od onoga “ko” i onoga “šta”, ponekad i od onoga “kad”, a bez obzira šta je njen “predmet”, njen “materijal”, bez obzira na apriorizme i datosti.

Koga ne interesuje čovek, ne interesuje ga ništa; čovekovo plamteće srce, ono “najdalje u njemu” (Jinger), ono što nam uopšte dopušta da opštimo sa drugim čovekom-drugim kosmosom. Svaka tajna čoveka je ta tajna i čudo opštenja, ta konkretnost čoveka koja je najveća opštost u svim svetovima, a koja nam dopušta da naše govorenje,

naše pisanje, slikanje i pevanje uopšte i imaju nekog smisla.

Da nismo sami i zaludni, da možemo biti, sa svima, sve. Krilatim rečima presazdajmo svoje mozgove, svoja srca, svoja bića, jer tama će nas progutati. Tako nekako.

“Marina Cvetajeva. Pjesnikinja. Svemir.”

i

“.. jer život nije autocesta posuta cvijećem, nego ipak nosi znatan udio blaženstva”.